Награђени рад наше Искре Ђуришић на овогодишњем литерарном конкурсу ,,Дан Белог штапа", у оквиру Смедеревске песничке јесени

Сновиђења слепог човека

Не веруј у дан што црно сунце рађа,

у црне птице што само несреће слуте.

Не знам да ли си сада и лепша и млађа,

моје очи и пред највећом лепотом ћуте.

Не веруј у сузе што безбојне потапају дане,

у руке што не знају кога пред собом грле.

Све што у црно пред слепим оком стане,

само су варке што у твоје снове хрле.

Не веруј кад кажем да срећну те видим

како насмејане руке у сусрет ми пружаш,

не веруј ми, лажем, пред тобом се стидим,

не веруј у речи док тишину слушаш.

Не веруј у ласте, у облаке беле,

у кишу што поља у чисто одева.

Не веруј у боје, још се нисте среле,

само их душа непрежално снева.

Не веруј у свет што се у мрак скрива,

неко боље место за себе потражи.

Док тама бескрајна све тамнија бива

својом силном маштом саму себе снажи!

Не дозволи црној да тобом завлада,

ти плетиво своје неуморно плети.

Прва нит нек буде нежно плава нада

на крилима њеним до среће полети.

Додај трачак сунца из набреклих поља,

златне нити скупи из пшеничних влати,

осети под кожом како ти се воља

у пурпурном јутру рујном зором злати.

Загрљај нек буде дубока плава,

као Дунав док вале о обале бије.

Птица што у гнезду неспокојно спава,

у страху љубичасту под крилима крије.

Црвене слутње, немирне ко река,

Опрезно уплети у плетиво своје.

Распламсани немир нек стрпљиво чека

док зелене виле плетиво ти кроје.

Зато не веруј у дан док се црним буди,

у живот што чуда неправдом дели,

сновима својим машту разбуди,

јер јасно види само срце што жели.

Искра Ђуришић 2/6