1. Име и презиме: Татјана Лазаревић Милошевић

2. Надимак: Тања

3. Датум рођења: 15. 10. 1961.

4. Омиљени цвет: ђурђевак

5. Омиљена боја: зелена

6. Омиљени филм: „Рубљов“ Андреја Тарковског, „Ко то тамо пева“ Слободана Шијана... и многи други

7. Омиљени глумац: Небојша Глоговац

8. Омиљена глумица: Светлана Бојковић

9. Омиљена књига: Милош Црњански, Друга књига Сеоба; Иво Андрић, На Дрини ћуприја; Иван В. Лалић, Писмо... и многе друге

10. Омиљени писац: Милош Црњански

11. Омиљени парфем: „Cool Water Davidoff“

12. Омиљени одевни предмет: тренерка

13. Омиљени језик: српски

14. Омиљени град и држава: Смедерево, Србија

15. Шта бисте променили у школском систему/програму: много шта... али − ипак се креће, тј. мења; мука је што се често промени оно што ваља, а не промени оно што не ваља; и што није свака промена добра

16. Имате ли неки неостварени сан: да

17. С обзиром на то да сте професор реторике и беседништва, имам неколико питања која се тичу Ваше области. 

Колико су вештине реторике важне у данашњем друштву, где доминирају дигитални медији и брза комуникација?

Важније но што би се могло помислити. Иако се чини да постајемо визуелна цивилизација и да је усмена комуникација у високој мери замењена писаном (толико да разговорни стил добија и своју писану варијанту), вештина лепог, течног, богатог, изражајног говора заправо је све цењенија, можда и зато што је све ређа. Кад проговоримо, покажемо ко смо и шта можемо. Сем тога, правила реторике данас обухватају и писани дискурс − говоримо о реторици медија или пословног дописивања; јер, у основи сваке комуникације јесте убеђивање речју. Захтеви који се пред нас стављају све су виши: треба говорити ефектно, сажето, духовито, при томе брзо мислити и ту муњевиту мисао исказати складно и јасно.

18. Како радите са ученицима који се осећају несигурно или имају страх од јавног наступа? Који су ваши савети за превазилажење треме?

Доводим их што чешће у ситуацију да говоре/беседе. То је најбољи начин за овладавање тремом. Извођење беседе у учионици подразумева тзв. пријатељски аудиторијум, који охрабрује и пружа искрену подршку. А последице неуспешног говора нису „судбоносне“: заправо, све је у функцији учења на грешкама (истина, својим, мада је боље учити на туђим). Све је подређено усвајању беседничких вештина и техника. Критике мора бити, али је то критика благонаклона, заснована на разумевању треме и страха. Уосталом, трема је и те како корисна, може бити подстицајна уколико је контролишемо; она је знак одговорности и жеље да се покажемо у најбољем светлу. 

Савете за превазилажење треме налазимо у сваком уџбенику реторике, па и у психолошким саветницима и приручницима. Неки делују тривијално: дубоко удахнути, исправити се, суочити се са аудиторијумом и одабрати у њему пријатељско лице, вежбати изговарање беседе пред огледалом, пред блиским особама... Но, најважније је добро припремити и увежбати беседу и храбро се бацати у ватру, тј. у јавни наступ − добро, слажем се, зноје се дланови, глас дрхти, у грлу стоји кнедла, црвените и бледите, разбије вас блокада, очи се овлаже, спопада вас мучнина... најрадије бисте побегли, негде, далеко. Ипак, што чешће говорите − ови су знакови треме све слабији. Само не треба одустати. Уосталом, и добри беседници имају трему, ону здраву, која чини да се усредсредимо, делујемо емоцијом и доживљајем и тако се повезујемо са аудиторијумом.

19. Које особине, по Вашем мишљењу, чине доброг говорника?

Искреност, уверење у истинитост и праведност властитих ставова, тврдњи, аргумената, широко образовање, доследност и истрајност, маштовитост, креативност, вербална енергија, отвореност и отреситост, добра концентрација и ментална кондиција (а што је ствар рада и вежбања), познавање језичких норми, беседничких техника и поступака, зрно талента за леп и изражајан говор и оригинално и иновативно уобличавање властитих мисли, осећај за комуникацију са аудиторијумом... Хмм... делује застрашујуће, али свако може ове критеријуме остварити − учењем и, пре свега, вежбањем и самокритичком проценом која нас мотивише да се мењамо и напредујемо. Уосталом, треба бити свестан да не можемо сви постати Цицерони, али можемо говорити динамично, занимљиво, живописно, аргументовано, природно.

20. На који начин реторика може помоћи ученицима у свакодневном животу, ван академске средине?

Чуда, сама од себе, неће начинити. Али даје знања, технике, вештине, усмерава начин мишљења, говорења и делања, указује на комуникацијске вештине (где је, као и увек, ђаво у детаљима) које могу помоћи и чије нам познавање подиже самопоуздање. Најзад се вратимо на појединца и његова лична настојања и тежње, сналажљивост и креативност у примени наученог.

21. Да ли постоји неки савет који бисте дали младима који желе да се баве реториком и јавним наступом?

Пре свега, поштујте своју публику (и себе) и настојте да је разумете. Међутим, не треба јој се додворавати. Будите самокритични, анализирајте сваки свој наступ и уочавајте недостатке. Пред очима треба имати идеал доброг беседника, слушати оне најбоље (али их не имитирати, то једноставно није могуће, и увек сте у опасности да делујете као фалсификат, па и карикатура). Треба тежити оригиналности, али не по сваку цену. Без агресивности и наметљивости, без глумљене спонтаности.

22. Последње али не и најмање важно питање, шта бисте поручили будућим генерацијама?

Старије генерације склоне су да тврде да је „лако младима“, јер, побогу, шта су све они, старији,  преживели, каква су то тешка времена била итд, итд. И увек је то одређивало односе међу генерацијама и стварало непријатан, готово непремостив генерацијски јаз. А мени се чини да ће вама, и будућим генерацијама, бити све теже, иако се на први поглед чини да свет никад није био лагоднији и удобнији за живот. Пред вама су многа искушења, а најопасније је то што је савремени свет заснован на варкама и обманама, што је напредак (или „напредак“!) науке, технике заиста олакшао живот и пружио нам неслућене могућности, али истовремено развио силне начине манипулације нашом свешћу и самосвешћу. Непрестано се генерише илузија лакоће и слободе, па и не примећујемо да, мало-помало постајемо робови (није претешка реч!). Томе треба одолети и остати свој и слободан. А своји и слободни не можемо бити без знања, образовања, разборитости, али и емпатије и солидарности са другима. Чувајте се релативизације истине и темељних вредности које су очувале човечанство. Није свака новина и промена добра, чак и када делује примамљиво. Савремени свет изгубио је равнотежу, нуди нам данајске дарове којима је готово немогуће одолети, игра на наше урођене слабости. Ваше је да му вратите равнотежу, одбијете дарове који угрожавају вашу слободу и јединственост, препознајете подмукле, коруптивне рајеве у којима је скривено вешто нашминкано зло, обуздате своје слабости. У сваком случају, не бих да мрачим, али лако вам бити неће. Зато  увек ваља проналазити смисао и наду. Ту се мало шта променило откад је пре неких сто педесет година племенити, осетљиви, душевни Љевин схватио да живот постаје вредан и просветљен, јасан и испуњен ако стекне „несумњиви смисао добра, који ја имам власт да унесем у њега!“ На вама је да стално, неуморно, упркос свему, препознајете и разумевате шта је добро и раздвајате га од зла. Добро за вас саме, ваше ближње, породицу, народ, човечанство у целини. Са срећом!