Бранислав Нушић био је српски комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији, али и истакнути новинар и дипломата.

Један је од најплоднијих и најпопуларнијих српских књижевника који се јављају на размеђи 19. и 20. века, односно на преласку романтизма у реализам.

Детињство и младост - између Смедерева и Београда

Бранислав Нушић рођен је 20. октобра 1864. године у Београду. Као син цинцарског трговца Георгијаса Нуше и Српкиње Љубице Касар, по рођењу добија име Алкибијадес Нуша. Отац је желео да Алкибијадес настави његовим стопама и бави се трговином, међутим он никада није показивао жељу за остварењем очевог плана. Међутим, убрзо долази до банкротства његовог оца и читава породица сели се у Смедерево.

Кућа Бранислава Нушића у Смедереву

Млади Нушић уписао је школу у Смедереву, међутим није положио први разред реалке, због чега његови родитељи ангажују младог Ђуру Коњовића као Нушићевог приватног учитеља како не би дошло до понављања неуспеха. Коњовић својим слободоумним размишљањима значајно утиче на обликовање Нушићевог револуционарног духа, који ће се нешто касније, првенствено кроз његово стваралаштво, испољити.

Још као ђак Гимназије у Смедереву, Нушић своје незадовољство, гнев и протест због турских зулума, преточио је у стихове посвећене српско-турском рату. Након завршена два разреда у смедеревској непотпуној реалки, своје школовање наставља у Београду.

Као средњошколац пише за часопис „Српче“, у коме су своје радове објављивали и Војислав Илић, Љубомир Ненадовић, Милован Глишић, Драгиша Лапчевић и други.

Студентски дани и песнички почеци

Лето 1882, Нушић проводи наступајући на сценама путујућих позоришних дружина, да би на јесен наставио своје школовање на Правном одсеку Велике школе у Београду. Он званично своје име мења из Алкибијадис Нуша у српско Бранислав Нушић.

Деветнаетогодишњи Нушић

Током студија, као и док је био средњошколац, Нушић се бави књижевним радом и новинарством, али је активан и у многобројним омладинским организацијама- „Побратимство“, „Србадија“, Фонд за помагање сиротих великошколаца,…

Као великошколац, Нушић улази у дом песника Јове Илића, чијег је сина Војислава Илића познавао још од средњошколских дана и присуствује окупљањима у његовом књижевном салону, у коме су често боравили истакнути књижевни ствараоци више генерација, почев од Матије Бана до Јована Скерлића. Ту је Нушић први пут прочитао своју комедију Народни посланик и охрабрен позитивним критикама, предао је Народном позоришту, међутим дело пролази кроз бројне рецензије и изводи се тек 1896. године.

Иако је кроз своје стихове првенствено обрађивао моралистичке, патриотске и религиозне теме, под утицајем Војислава Илића почиње да пише љубавну лирику, као и песме са сатирично-хумористичким и оријенталним акцентима.

Нушић као студент (седи на поду)

Као великошколац, Нушић ће се придружити припадницима напредних демократских снага, које су се жестоко противиле апсолутизму Милана Обреновића и захтевале корените друштвене промене.

Године 1883, враћа се у Смедерево и покреће лист Смедеревски гласник, који међутим није био дугог века.

Учешће у ратовима

Године 1885, Нушић заједно са Војиславом Илићем добровољно учествује у Српско-бугарском рату, у коме има звање каплара.

По повратку из рата, 1886, Нушић пише збирку кратких прича и цртица на основу догађаја из рата- Приповетке једног каплара;

Незадовољство влашћу и сукоб са краљем

Како би исмејао полицију, у којој владају корупција, ксенофобија и каријеризам, Нушић 1887/1888. пише комедију „Сумњиво лице“. Веома важан утицај на стварање овог дела вршио је руски писац Николај Васиљевич Гогољ својим делом „Ревизор“.

Огорчен тиме што се краљ Милан Обреновић није појавио на сахрани јунака Катанића, а само пар дана пре је присуствовао сахрани мајке пуковника Франасовића, Нушић пише песму Погреб два раба која је објављена 6. маја 1887. у Новом београдском дневнику. Због ове антидинастичке песме, песник је осуђен на два месеца затвора.

Међутим, овај гест јако је разљутио краља Милана, стога му је он повећао затворску казну на две године, но Нушић на крају добија помиловање и умањује му се затворска казна.

„Српска децо што мислити знате

из овога поуку имате:

У Србији прилике су так’е,

бабе славе, презиру јунаке,

зато и ви не муч’те се џабе,

српска децо, постаните бабе “

Средње доба

Године 1893, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се жени Даринком, сестром конзула у Битољу.

Нушић са породицом

Убрзо постаје секретар Министарства просвете, а затим и драматург Народног позоришта у Београду.

Године 1904, он постаје управник Српског народног позоришта у Новом Саду, али убрзо- већ 1905, напушта ову функцију и враћа се у Београд где се бави новинарством.

За редовног члана Српске академије наука и уметности, изабран је 10. фебруара 1933. Иза себе је оставио многобројна значајна дела као што су:

комедије- Народни посланик, Сумњиво лице, Пут око света, Госпођа министарка, Ожалошћена породица, Покојник, Власт…

романи – Општинско дете, Хајдуци, Деветсто петнаеста, Аутобиографија;

драме – Пучина, Тако је морало бити, Кирија, Аналфабета..

Нушић је писао о људима, углавном истичући њихову често духовиту природу, зато је и говорио: