Ходницима наше школе прошли су многи великани српске историје и књижевности. Људи који су допринели културном напретку наше земље. Међу њима је и песник Стеван Раичковић.

Стеван Раичковић је рођен 5. јула 1928. године у селу Нересница у подножју Хомоља, као треће дете родитеља који су у том месту били учитељи. Уз родитеље учитеље, који су често мењали места службовања, детињство је провео у више села и градова Србије. Основну школу и гимназију је похађао у Белој Цркви, Сенти, Крушевцу, али и Смедереву. Матурирао је 1947. године у Суботици. У својој деветнаестој години долази у Београд, где једно време студира на Филозофском факултету (група Југословенски језици и књижевност), а затим ради као новинар и литерарни сарадник. Од 1945. до 1959. године био је сарадник литерарне редакције Радио Београда, а до 1980. године уредник у издавачком предузећу ,,Просвета“. Стеван Раичковић је почео врло рано да пише. Прву песму ,,Мајке над завејаним успоменама“ објавио је 1945. године. Два стиха из те песме су уклесана на споменику жртвама женског логора Млака у Јасеновцу. Прва збирка песама ,,Детињство“ изашла му је 1950. године, а следи и збирка ,,Песме тишине“ 1952. године. Песник је својим следећим песничким књигама био препознат као ,,песник траве“. Постао је и главни представник лирског субјективизма, неоромантичарске осећајности, изразито окренут свету природе, лишћу, травама, небу, реци… Поред поезије за одрасле, писао је и приче и песме за децу. Такође је објавио препеве модерних руских и словенских песника ,,Седам руских песника“ и антологију ,,Словенске риме“ као и низ есеја и записа о поезији. Превео је и Шекспирове сонете и ,,Десет љубавних сонета“ Франческа Петрарке. За своје стваралаштво, Стеван Раичковић је добио многе награде: Октобарску награду Београда (1958), Седмојулску награду (1963), Змајеву награду (1964), награду ,,Бранко Миљковић“ (1979), ,,Горанов венац“ (1985), Његошеву награду (1993), Вукову награду и многе друге. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981. године. Преминуо је 6. маја 2007. у Београду.

А ми само можемо да се похвалимо да је наша Гимназија заиста његов живот видела изблиза!

Ти си мој живот видела изблиза

Ти си мој живот видела изблиза:

Примисо, покрет, реч што нисам реко.

Знала си грч мој и кад стојиш иза.

Слутила моју болест надалеко.

Ти си у моме оку док још гасневидела прва новог смеха клицу.

А кад се вратим дому уре касне

знала сву причу само по мом лицу.

Седим за столом и не знам свог лика.

Пред огледало залуд ми је стати:

У твоме оку била ми је слика.

Већ пола мојих ствари с тобом труле.

Нико ме сада не зна, нит ће знати:

Из мене зјапи рана место нуле.