Танасије Младеновић био је српски песник, правник, есејиста, преводилац.

Рођен је у Сараорцима код Смедерева. Гимназију завршава у Смедереву, а затим и Правни факултет у Београду.

Један је од наших најистакнутијих књижевника.

Средњошколски дани и почеци књижевног рада

Још као ученик Гимназије Смедерево, Танасије започиње своје ране књижевне активности. Наиме, био је оснивач часописа напредне омладине Југославије - Књижевни круг. Часопис је излазио од маја 1932. до фебруара 1933, а као власник и главни уредник био је пријављен Стјепан Ђ. Игњатовић.

Седиште часописа било је у Улици Војводе Степе у Смедереву, у кући породице Младеновић, родом из Сараораца. Првенствено је штампан ћирилицом у штампарији Јадран у Пожаревцу, да би касније био штампан у Београду и Загребу. Као сарадници у изради овог часописа наводе се још и Кочо Рацин, Милован Ђилас и Радомир Лукић.

Часопис се бавио објављивањем прозе и поезије, али и књижевним критикама тада актуелних дела, тачније критичким приказима књига и критичким приказима периодике.

Последњи број изашао је 5. априла 1933. у Загребу, под измењеним насловом Круг.

Политичка активност

Још као студент Правног факултета, прикључио се револуционарном студентском покрету и тада илегалној Комунистичкој партији Југославије.

Убрзо Танасије са својом браћом постаје један од вођа револуционарне омладине. Они су окупљали младе и проучавали марксистичку и другу револуционарну литературу.

Године 1941. прикључује се Народноослободилачкој борби.

Више пута био је биран за посланика Скупштине СФРЈ и Скупштине СРЈ Србије, а био је и члан Главног одбора Социјалистичког савеза радног народа Србије и члан Главног одбора Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата Србије.

Живот након ослобођења

После ослобођења земље пише за часописе „Дуга“ и „Књижевне новине“, а касније и сам постаје директор „Књижевних новина“.

Проглашен је за председника Позоришног савета Београдског драмског позоришта, као и за председника Комитета за кинематографију Владе НР Србије.

У једну од најзначајнијих функција на којима се налазио убраја се чланство у Управи Удружења књижевника Србије, чији су састав од оснивања чинили неки од најистакнутијих писаца наше књижевности (првобитни чланови Управе били су: Симо Матавуљ, Јован Скерлић, Добросав Ружић..).

Ипак, оно по чему ће Танасије остати упамћен, оно што његов лик чини бесмртним јесу његове песме. Објавио је преко четрнаест књига поезије:

• „Песме борбе и обнове“ (1945.)

• „Поема за нас“ (1947.)

• „Песме“ (1948.)

• „Камен и акорди“ (1955.)

• „Под пепелом звезда“ (1958.)

• „Псалми по сину“ (1964.)

• „Мртво море“ (1972.)

• „33 сонета“ (1981.)

• „Сам“ (1983.)

• „Помешане карте“ (1985.)

• „Рт Добре наде“ (1988.)

• „Кућа на друму“ (2000.)

Године 1993. објављује мемоарску прозу „Успутне скице за портрете - Црњански, Андрић, Миљковић, др Рашковић“, у којој пише о Милошу Црњанском, Иви Андрићу, Бранку Миљковићу и др Јовану Рашковићу.

У његовој последњој збирци под називом „Кућа на друму“ која је објављена 2000. године, Младеновић је тематизовао своја осећања након НАТО бомбардовања СРЈ.

Одликовања и награде

Добитник је бројних престижних, књижевних награда као што су: Награда Министарства просвете НР Србије, Седмојулска награда, награда БИГЗ-а, Дисова награда, награда “ Одзиви Филипу Вишњићу“, награда „Десанка Максимовић“, награда „Златни кључ Смедерева“, награда „Заплањски Орфеј“.

Носилац је Партизанске споменице, али и бројних других југословенских одликовања стечених након учешћа у Народноослободилачкој борби - Ордена Републике са златним венцем, Ордена заслуга за народ са златном звездом, Ордена братства и јединства са златним венцем, Ордена рада са црвеном заставом и Ордена храбрости.

Танасијев брат, Света Младеновић, који је страдао у Народноослободилачкој борби, проглашен је народним херојем 9. октобра 1953. године и школа у њиховом родном селу носи назив „Херој Света Младеновић“. Њихова породична кућа у Сараорцима проглашена је спомеником културе од великог значаја.

Танасије Младеновић преминуо је 12. јануара 2003. године, а деценију након његове смрти, у дворишту основне школе коју је похађао откривена је и његова биста.

Мементо мори

Душа је пламен у паучини тела,

Сужањ-птица што хтела би да размахне крило

Пригушени лепет, спрегнут тајном силом

Шум без шума, глас замрлог врела.

Но и човек је, тако, усред света бела,

Птица у крлетци, у чуду небилом,

Отрован и сапет; ко заточен свилом

Светлости и мрака, вриском и опелом.

И где лети она? Да л, ко тело, прах је?

Небилицом неком поклоњена смрти?

Изнад свију ствари то што лебди — страх.

А мочварна туга — све што човек прти

На плећима својим. Али, леша дах је

Оно што нас леди. Путеви су стрти.